Vinogradarstvo

Ознака: Zaštita od mraza u vinogradima

  • Prekračivanje lastara i zaperaka vinove loze: Kako unaprediti prinos i zdravlje vinove loze

    Prekračivanje lastara i zaperaka vinove loze je jedna od ključnih agrotehničkih mera koja se primenjuje u vinogradarstvu. Ove mere nisu samo važne za oblikovanje biljke, već i za poboljšanje prinosa grožđa. Iako mlado, nerazvijeno lišće proizvodi određenu količinu hranjivih materija, u početnim fazama rasta, ono troši mnogo više energije nego što je u stanju da proizvede. Zbog toga, vrhovi zelenih lastara, iako vitalni za rast, ponašaju se parazitski prema stablu vinove loze, trošeći resurse potrebne za formiranje grozdova i cvasti.

    Prekračivanje lastara može znatno doprineti usmeravanju hranjivih materija u željene delove vinove loze – grozdove, bobice i druge rodne elemente, čime se povećava kvalitet i količina prinosa. Kada se lastari pravilno prekrate, energija koja bi bila potrošena za njihov rast, usmerava se ka plodovima, što omogućava bolji razvoj grožđa.

    Pinsiranje glavnih lastara

    Pinsiranje lastara je proces koji obuhvata odstranjivanje višak zelenih delova lastara kako bi se poboljšao prinos grožđa. Ova operacija se obavlja pre cvetanja vinove loze, obično 10-20 dana pre cvetanja, i to iz dva razloga. Prvi razlog za pinsiranje je da bi se eliminisali slabo rodni ili nerodni lastari, čime se stimulira razvoj novih rodnih grana koje mogu doneti dodatni rod. Drugi razlog je sprečavanje prekomernog rasta bujnih sorti vinove loze koje su sklone prekomernom vegetativnom rastu, što može dovesti do opadanja kvaliteta plodova.

    Pinsiranjem se obezbeđuje da na svakom lastaru ostane najmanje osam listova, dok se višak listova i nerazvijeni delovi odstranjuju. Ovaj proces ne samo da pomaže u održavanju boljih prinosa, već i utiče na veću krupnoću bobica i bolje formiranje grožđa. Kod nekih sorti vinove loze, kao što su „madlen anzevin“, „blatina“ i „rozaklija“, pinsiranje može značajno doprineti većem broju cvetova koji se oplođuju, a samim tim i većem broju bobica koje se formiraju na grožđu.

    Zalamanje glavnih lastara

    Zalamanje lastara je još jedna važna agrotehnička mera koja se koristi u vinogradarstvu. Ova operacija podrazumeva uklanjanje suvišnih listova sa lastara kako bi se poboljšala cirkulacija svetlosti i vazduha kroz vinovu lozu, čime se smanjuje rizik od bolesti i povećava efikasnost fotosinteze. Takođe, zalamanje pomaže da se usmere hranjive materije u grožđe, a ne u prekomerni rast lišća.

    Zalamanje se obavlja kada lastari pređu visinu kolja ili najvišu žicu na spaliru, a u zavisnosti od ekoloških uslova i tipa vinograda, na lastaru se ostavlja od 10 do 16 listova. Suviše nisko zalamanje može nepovoljno uticati na kvalitet grožđa, smanjujući snagu rasta same loze i ugrožavajući njenu plodnost. Zbog toga je važno pravilno odrediti visinu na kojoj se lastari zalamaju, kako bi se postigao optimalan balans između vegetativnog rasta i plodonošenja.

    U našim uslovima, najčešće se zalamanje obavlja u julu, dok je za sorte grožđa koje se koriste za vino, poželjno da se zalamanje obavi nešto kasnije, početkom avgusta, kako bi se povećao udeo šećera u grožđu. Ranije zalamanje daje bolji rezultat za stolne sorte, dok vinske sorte imaju koristi od kasnijeg zalamanja, jer im to omogućava veću koncentraciju šećera.

    Značaj ove agrotehničke mere za vinogradarstvo

    Prekračivanje lastara i zaperaka u vinogradarstvu je neizostavan proces koji doprinosi većem kvalitetu i količini prinosa grožđa. Ove agrotehničke mere ne samo da pomažu vinogradarima da bolje kontrolišu rast i razvoj svojih vinograda, već i da optimizuju upotrebu hranjivih materija, čime se postiže bolji kvalitet grožđa i veći prinosi.

    Ove tehnike oblikovanja vinove loze omogućavaju da vinogradar koristi resurse na najefikasniji način, smanjujući nepotrebne troškove i povećavajući ukupnu profitabilnost vinogradarske proizvodnje. S obzirom na sve veće zahteve tržišta za kvalitetnim vinom i grožđem, ove operacije su postale ključni faktori koji odlučuju o uspehu svakog vinogradara.

    Vinogradari koji primenjuju ove mere obavezno prate stanje svojih vinograda tokom godine i prilagođavaju tehnike prema specifičnostima svakog vinograda. Rezultati su obično vrlo pozitivni – vinova loza je zdravija, plodovi su krupniji, a grožđe sazreva u optimalnim uslovima, čime se postiže visoka kvaliteta vina.

    Zaključak

    Prekračivanje lastara i zaperaka vinove loze jeste proces koji vinogradari koriste kako bi poboljšali prinos grožđa i kvalitet svojih plodova. Ove agrotehničke mere, kao što su pinsiranje i zalamanje, pomažu u kontroli rasta loze, omogućavaju veću efikasnost fotosinteze i veći broj rodnih grana. Kada se primene pravilno, one mogu značajno doprineti uspehu svakog vinogradara i unapređenju vinogradarske proizvodnje.

  • Loza na spratove

    Vinova loza se gaji na različite načine, a raznovrsni uzgojni oblici omogućavaju vinogradarima da prilagode proizvodnju specifičnim klimatskim, zemljinskim i agrotehničkim uslovima. Jedna od ključnih odlika svakog uzgojnog oblika vinove loze je visina stabla, pa se prema tom kriterijumu loza može deliti na niske, srednje visoke i visoke uzgojne oblike. U poslednjim decenijama, visoki i srednje visoki uzgojni oblici postaju sve popularniji, s obzirom na prednosti koje donose u pogledu prinosa i kvaliteta plodova.

    Različiti uzgojni oblici loze

    Visoki sistemi uzgoja vinove loze postaju sve češće primenjivani, i to ne samo u industrijskim vinogradima, već i na manjim privatnim parcelama. U zavisnosti od klimatskih uslova i tipa tla, vinogradari u našoj zemlji koriste razne uzgojne oblike, među kojima su:

    • Roajatska kordunica
    • Mozerova kordunica
    • Silvo
    • Skljar
    • Pergola
    • Višespratne kordunice

    Svi ovi oblici imaju svoje specifične karakteristike, a mnogi od njih su prošli kroz razne modifikacije kako bi se prilagodili lokalnim uslovima i potrebama vinogradara.

    Zimska zaštita vinove loze

    Jedan od ključnih izazova u gajenju vinove loze na visokim sistemima je zaštita od mraza. U područjima sa hladnijim zimama, cokoti visoko gajene loze mogu biti izloženi velikim hladnoćama, što može ugroziti njihov opstanak. Da bi se to sprečilo, u severnijim krajevima vinogradari koriste različite zaštite. Na primer, kondir, koji se ostavlja pri dnu cokota, može se koristiti za zaštitu u jesen, pre nego što dođe zima. Kada dođe do izmrzavanja kordunica ili stabla, kondir može poslužiti kao zamena za oštećene delove loze.

    Vinova loza je biljka koja je generalno otporna na mraz. Zrela jednogodišnja loza može podneti temperature do -25°C, a zimska okca do -16°C. Ipak, najveći rizik za lozu predstavlja proleće, kada nabubreli pupoljci lako stradaju pri temperaturama ispod -4°C, dok mladi lastari mogu da stradaju već pri -2,5°C.

    Pergole

    Jedan od najpoznatijih visokih uzgojnih oblika vinove loze je pergola. Ovaj sistem je vrlo popularan u vinogradima južnih zemalja, poput Italije, Makedonije i Hercegovine. Pergola je specifična po tome što se vinova loza gaji na visokom stablu, koje se na određenoj visini grana u dva, tri ili više krakova, koji služe za prihvatanje lastara. Pergole mogu imati brojne modifikacije u zavisnosti od sorte loze i lokalnih uslova.

    Jedan od popularnijih tipova pergola je kalifornijska pergola, koja se formira tokom nekoliko godina. Prva godina je posvećena razvoju jednog lastara, dok se u drugoj i trećoj godini proširuju i razvijaju grane, sve do visine krova pergole. U trećoj godini, kada grane dosegnu visinu od 130–140 cm, na stablu se pričvršćuje prečka koja drži mrežu žica. Na toj visini počinju da se razvijaju lastari, a kasnije, tokom četvrte i pete godine, od prošlogodišnjih kondira formiraju se novi lastari, čime se stvara osnovna struktura pergole.

    Pergola tendona je specifičan oblik pergole koji je popularan u južnoj Italiji. Ovaj sistem koristi mrežu žica koja je razapeta u kvadratnom obliku, a cokoti su postavljeni na razmaku od 2,5 do 4 metra. Prednost ovog sistema je u tome što omogućava mehanizovanu obradu zemlje ispod krova pergole, dok to nije moguće u klasičnom spalirnom sistemu. Visina stabla u pergoli tendoni je obično između 1,8 i 2,3 metra.

    Višespratne kordunice

    Višespratne kordunice su uzgojni oblik loze koji postaje sve popularniji, kako na velikim plantažama, tako i na manjim okućnicama. Ovaj oblik zahteva nešto više rada, ali u velikoj meri nagrađuje vinogradare visokim prinosima. Višespratne kordunice mogu biti dvospratne ili trospratne, dok se vertikalna višespratna tomrijska kordunica posebno često koristi uz zidove ili ograde.

    Ovaj tip kordunice nudi veliku fleksibilnost u rezidbi, jer se za svaku spratnu zonu može primeniti odgovarajuća rezidba, u zavisnosti od sorte. Na rodnim cokotima može se koristiti kratka, mešovita ili duga rezidba, kako bi se postigao željeni prinos. Višespratne kordunice omogućavaju maksimalno iskorišćavanje prostora, čime se povećava broj plodova po kvadratnom metru, što je posebno korisno na plantažama.

    Zaključak

    Visoki uzgojni oblici vinove loze, kao što su pergole i višespratne kordunice, postaju sve popularniji jer omogućavaju vinogradarima da bolje iskoriste prostor i povećaju prinos grožđa. Iako ovi sistemi zahtevaju više rada i pažnje, oni mogu doneti značajne prednosti, uključujući veću efikasnost pri obradi vinograda i bolji kvalitet plodova. S obzirom na prednosti u pogledu prinosa i zaštite od bolesti, ovi uzgojni oblici sigurno će imati sve veće značenje u modernoj vinogradarskoj proizvodnji.