Категорија: Osnovne informacije o vinogradarstvu

Osnovna razlika u proizvodnji crvenih vina u odnosu na bela vina je ta što se alkoholna fermentacija odvija u kljuku. Ovo je faza maceracije koja počinje odmah nakon muljanja grožđa i traje intenzivno tokom alkoholne fermentacije. Maceracija može biti produžena i nakon fermentacije. Pri oceni kvaliteta crvenog vina, boji se posvećuje posebna pažnja, jer ona igra ključnu ulogu u prepoznavanju vrste i kvaliteta vina.

Količina fenolnih jedinjenja, među kojima su antocijani, zavisi od mnogih faktora, a pre svega od sorte vinove loze. Razlike u nijansama boje crvenog vina zavise od zastupljenosti pojedinih derivata antocijana, njihove ukupne količine, kao i kiselosti grožđa.

Tokom sazrevanja grožđa beleži se ubrzan porast sadržaja fenolnih materija i antocijana, međutim, ovaj porast nije uvek u potpunoj korelaciji sa količinom šećera u grožđu. Količina sunčeve svetlosti je ključna za nakupljanje bojenih materija, naročito kod sorti koje nisu bogate antocijanima. Ako bobica grožđa nije dovoljno izložena sunčevoj svetlosti, sinteza antocijana prestaje. S druge strane, kod sorti koje su bogate antocijanima, sinteza bojenih materija se nastavlja čak i u odsustvu svetlosti. Umereno topla klima je najpovoljnija za nakupljanje bojenih materija, dok visoke temperature tokom dužeg perioda mogu smanjiti sintezu crvenih pigmenata kod određenih sorti.

Vina sa najpostojanijom bojom obično potiču od grožđa sa kiselog zemljišta. Unos đubriva sa fosforom i kalijumom može pozitivno uticati na sintezu antocijana u bobicama.

Muljanjem grožđa, pokožica se delimično cepa, što omogućava da bojene materije brže pređu u mošt. Količina antocijana u fermentaciji raste u prvih 3 do 4 dana, a ovo zavisi od sorte grožđa i temperature. Nakon tog perioda, koncentracija antocijana stabilizuje se i počinje da opada. Čvrsti delovi grožđa, naročito peteljke koje nisu odvojene, mogu adsorbovati deo antocijana. Duži kontakt vina sa kominom povećava ekstrakciju tanina, što može rezultirati vinima veće trpkosti i oporosti.

Intezitet boje crvenih vina u velikoj meri zavisi od vrste kvasca koji se koristi za fermentaciju. Odnos između čvrstih i tečnih delova u kljuku takođe ima značajan uticaj na sadržaj fenolnih jedinjenja u vinu.

Ako grožđe nije dovoljno zrelo, fermentacija kljuka koji sadrži peteljke može dovesti do vina sa zelenkastim ukusom. Neodvajanje peteljki smanjuje korisnu zapreminu sudova, jer peteljke sadrže znatnu količinu vode i kalijuma, što može smanjiti količinu alkohola i kiselina. Sa druge strane, neodvojene peteljke mogu poboljšati dinamiku fermentacije zbog prisustva kiseonika koji je neophodan kvascima, čime fermentacija postaje potpuna.

Povećanje količine semenki u grožđu povoljno utiče na stabilnost boje vina i njegov ukupni sadržaj materija. Najkvalitetnija crvena vina obično se proizvode kada je odnos tečne faze (mošt) i komine 60:40. Vina koja su fermentisala sa 50% peteljki često su ocenjena kao najbolja.

Međutim, treba imati na umu da veliko smanjenje intenziteta boje crvenih vina može biti rezultat nestabilnosti obojenih pigmenata koji, u prisustvu etanola, gube stabilnost i dolazi do razaranja vodoničnih veza između antocijana i tanina.

Zaključak

Svi ovi faktori – od sorte grožđa, preko sunčeve svetlosti, do načina fermentacije – imaju veliki uticaj na boju crvenih vina. Proizvodnja crvenog vina je proces u kojem se pažljivo balansira između svih ovih faktora kako bi se postigao željeni kvalitet i intenzitet boje. Zato se crvena vina često nazivaju „crnim“ vinima, jer njihova boja u velikoj meri zavisi od prisustva fenolnih materija koje potiču iz kože grožđa, semena i peteljki. Svaka promena u proizvodnom procesu može značajno uticati na konačan rezultat u boji i ukusu vina.

Zimska rezidba vinove loze je ključna aktivnost koja ima dugoročne posledice na kvalitet i količinu urodjenih plodova. Ovaj proces obavlja se tokom zimskog mirovanja biljke, kada je loza u fazi odmora, bez aktivnog rasta. Obrezivanje vinove loze u ovom periodu omogućava vinogradaru da usmeri energiju loze u željene grane, poboljšava formu vinove loze i priprema biljku za novu sezonu rasta i plodonošenja. Razumevanje i primena pravilnih tehnika rezidbe od esencijalne su važnosti za postizanje visokog kvaliteta grožđa, koje je osnova za proizvodnju vrhunskih vina.

Ciljevi zimske rezidbe vinove loze

Zimska rezidba vinove loze ima nekoliko ključnih ciljeva. Prvi i najvažniji je uklanjanje suvišnih, starih ili oštećenih grana, koje ne samo da smanjuju plodnost loze, već mogu biti izvor bolesti i infekcija. Ove grane često ne donose plodove ili donose plodove lošeg kvaliteta. Njihovo uklanjanje poboljšava cirkulaciju vazduha i svetlosti u vinovoj lozi, što smanjuje rizik od gljivičnih oboljenja i omogućava zdraviji razvoj biljke.

Drugi cilj zimske rezidbe je poboljšanje oblika vinove loze, što je presudno za efikasno korišćenje prostora i resursa u vinogradu. Pravilno oblikovana loza omogućava lakši pristup pri obavljanju drugih agronomskih radova, kao što su tretmani protiv bolesti i berba grožđa. Osim toga, pravilna rezidba omogućava ravnomernu raspodelu svetlosti, što je ključno za kvalitet plodova. Prekomerna gustoća grana može dovesti do zagušenja, što otežava razvoj plodova i smanjuje njihovu veličinu.

Treći cilj zimske rezidbe je optimizacija plodonošenja. Pravilno obrezivanje omogućava da loza usmeri energiju u rodne grane koje će dati plodove, dok se nepotrebne ili manje plodne grane uklanjaju. Na ovaj način, loza može proizvesti veći broj visokokvalitetnih plodova, što je ključno za vinogradare koji teže vrhunskom kvalitetu grožđa. Zimska rezidba takođe poboljšava balans između vegetativnog rasta i plodonošenja, što je važno za održavanje dugoročnog zdravlja vinove loze.

Kada obaviti zimski rez?

Zimska rezidba vinove loze obavlja se u periodu kada je loza u mirovanju, obično od novembra do kraja februara, pre nego što počne vegetacija. Obrezivanje u ovom periodu pomaže biljci da se oporavi i pripremi za prolećni rast. Idealno vreme za rezidbu je kada su dani hladni, ali ne previše hladni, jer previše niske temperature mogu izazvati oštećenja na vinovoj lozi. Zimsko vreme je pogodno jer vinova loza nije pod stresom i ne gubi vodu, što može biti slučaj sa obrezivanjem tokom toplijih meseci.

Međutim, preporučuje se da se izbegava obrezivanje tokom izuzetno hladnih dana, jer može doći do zamrzavanja grana i oštećenja biljke. S druge strane, predugo čekanje na proleće može dovesti do kasnijeg početka vegetacije, što može negativno uticati na rodnost i kvalitet grožđa. Dakle, najbolji trenutak je upravo kada su temperature umerenije, oko 0-5°C, jer to omogućava vinovoj lozi da se brzo oporavi nakon rezidbe.

Vrste zimske rezidbe vinove loze

Postoje različite metode zimske rezidbe vinove loze, a izbor tehnike zavisi od starosti vinove loze, ciljeva vinogradara i specifičnih uslova vinograda. Najčešće korišćene tehnike uključuju kratku i dugu rezidbu, koje se baziraju na različitim principima oblikovanja loze.

Kratka rezidba, ili „rezidba na 2-3 oka“, koristi se za starije vinove loze koje su već uspostavile osnovnu strukturu i plodonošenje. Ova tehnika podrazumeva obrezivanje grana na 2-3 oka, što omogućava razvoj novih rodnih izdanaka iz tih očiju. Ovaj metod omogućava održavanje visokog kvaliteta plodova, jer se energija usmerava na mali broj rodnih grana.

Duga rezidba, koja se koristi za mlađe vinove loze, podrazumeva ostavljanje dužih grana, obično sa 5-10 očiju. Ova tehnika omogućava veću fleksibilnost u kasnijem oblikovanju loze, kao i veći broj izdanaka, što može povećati količinu plodova. Međutim, duža rezidba može dovesti do smanjenja kvaliteta plodova ako se loza ne održava pravilno.

Kombinacija ove dve tehnike često se koristi u vinogradima u kojima se želi balansirati između kvaliteta i kvantiteta plodova, kao i u vinogradima sa različitim starostima vinove loze. Odabir odgovarajuće metode rezidbe zavisi od ciljeva vinogradara i specifičnih potreba svakog vinograda.

Značaj zimske rezidbe za kvalitet grožđa

Zimska rezidba direktno utiče na kvalitet grožđa, jer oblikovanje loze i uklanjanje suvišnih grana omogućava bolji razvoj plodova. Kroz pravilnu rezidbu, vinova loza može razviti snažnije rodne grane koje će doneti veće i kvalitetnije grožđe. Zimska rezidba takođe poboljšava svetlosne uslove unutar vinove loze, jer otvara krošnju, što omogućava ravnomerniji rast i sazrevanje plodova. Ove promene poboljšavaju sadržaj šećera, tanina i arome u grožđu, što je presudno za proizvodnju vina visokog kvaliteta.

Pored toga, zimska rezidba omogućava vinovoj lozi da bolje reaguje na klimatske promene, jer je njena struktura optimizovana za maksimalno iskorišćavanje resursa, kao što su sunčeva svetlost i voda. Ovo povećava otpornost biljke na bolesti i insekte, što smanjuje potrebu za hemijskim tretmanima i čini proizvodnju grožđa ekološki prihvatljivijom.

Zaključak

Zimska rezidba vinove loze je ključna za održavanje vinograda i postizanje visokokvalitetnih plodova. Ovaj postupak omogućava pravilno oblikovanje loze, uklanjanje suvišnih grana i usmeravanje energije u rodne izdanake, što povećava kvalitet grožđa. Rezidba je takođe važna za optimizaciju prostora i resursa u vinogradu, kao i za poboljšanje zdravlja loze. Iako zimska rezidba zahteva određeno znanje i veštinu, pravilno obavljena, ona omogućava vinogradima da donesu veće količine zdravih, kvalitetnih plodova koji će postati osnova za proizvodnju vrhunskih vina.

Refraktometar je optički instrument koji se koristi za precizno određivanje procenta šećera u bobicama grožđa, što je ključni faktor za postizanje visokog kvaliteta vina. Ovaj instrument je veoma koristan, naročito u vinogradarstvu, jer omogućava vinogradarima da tačno odrede optimalni trenutak za berbu, čime se izbegava preuranjeno ili prekasno ubiranje, što može negativno uticati na kvalitet vina.

Berba grožđa je veoma važan trenutak u procesu proizvodnje vina. Za postizanje visokog kvaliteta vina, grožđe mora biti u punoj tehnološkoj zrelosti, što znači da je sadržaj šećera u bobicama dostigao svoj maksimum. Svaka sorta grožđa ima specifičan vremenski okvir kada je potrebno izvršiti berbu kako bi se očuvala optimalna količina šećera, koji je ključan za fermentaciju i kvalitet vina. Nažalost, mnogi vinogradari, naročito oni koji nemaju dovoljno iskustva, često donose odluke o berbi rutinski, oslanjajući se na prethodna iskustva ili datum ranijih berbi. Ovakav pristup može dovesti do grešaka, jer se procena zrelosti grožđa samo na osnovu datuma ili vizuelnih indikacija često pokazuje kao netačna.

Zbog toga je od izuzetne važnosti koristiti instrumente poput refraktometra, koji omogućavaju precizno merenje procenta šećera u bobicama. Ovaj instrument funkcioniše tako što se na staklenu prizmu nanese kap soka od grožđa, a zatim se posmatra kroz okular refraktometra. Instrument pokazuje refrakciju svetlosti, koja zavisi od koncentracije šećera u soku. Korišćenjem refraktometra, vinogradari mogu tačno odrediti kada je grožđe dostiglo idealan nivo šećera, što znači da je vreme za berbu.

Ručni refraktometar je jednostavan za korišćenje, a sastoji se od nekoliko osnovnih delova: okulara, tubusa i staklene prizme. Uređaj je lagan i prenosiv, što ga čini pogodnim za upotrebu u vinogradima. Uz pomoć ovog instrumenta, vinogradari mogu osigurati da grožđe bude u optimalnoj zrelosti, što direktno utiče na kvalitet vina koje će proizvesti. Precizno određivanje trenutka berbe pomoću refraktometra može značajno poboljšati kvalitet vina i doprineti većem prinosu.

Zato, umesto da se oslanjaju na subjektivnu procenu, vinogradari bi trebalo da koriste moderne alate poput refraktometra kako bi obezbedili vrhunski kvalitet grožđa, a time i kvalitet vina. Korišćenje ovog instrumenta može postati ključni faktor u uspehu vinogradarske proizvodnje i pomoći u prevazilaženju grešaka koje mogu nastati usled nepreciznog određivanja trenutka berbe.

Roajatska kordunica predstavlja jedan od najprikladnijih uzgojnih oblika vinove loze za sorte koje daju krupan grozd. Ovaj oblik je poznat po svojoj efikasnosti, naročito u vinogradima gde se gaje sorte koje imaju veće grozdove. Roajatska kordunica je jednokraki oblik, koji je postavljen vodoravno, i obično se oblikuje na visini stabla od oko 50 cm. Glavne karakteristike ovog oblika su rodni čvorovi koji se nalaze na krajevima krakova, sa razmakom od 20 do 25 cm između svakog čvora.

Priprema za sadnju i oblikovanje vinove loze

U drugoj godini nakon sadnje, proces gajenja vinove loze započinje tako što se neguju dva lastara. Ovi lastari se pažljivo vezuju za kolac kako bi postigli željeni pravac rasta. U proleće treće godine, jedan od lastara se pažljivo savija na mesto do kojeg će dopirati vertikalni deo stabla. Na ovom mestu se postavlja prva žica, na koju se lastar veže.

Važno je napomenuti da dužina savijenog, položenog dela treba da bude od 50 do 60 cm, a nagib lastara ne sme biti pod pravim uglom. Na taj način omogućava se nesmetano strujanje sokova kroz biljku. Drugi, slabiji lastar, orezuje se na rezervni kondir sa dva najniža zimska okca, koji će kasnije služiti kao osnovni nosioci budućih rodnih čvorova.

Razvoj vinove loze u trećoj i četvrtoj godini

Kada počne lastarenje u trećoj godini, sa uspravnog dela stabla uklone se svi lastari, uključujući i one sa donjeg položenog dela, kao i iz krivine. Ostavi se maladar na kraju položenog dela, koji će kasnije biti korišćen za produžavanje kordunice. Mladari sa gornje strane položenog dela prorede se i ostaviće se na rastojanju od 20 do 25 cm. Ovi lastari se tokom treće godine usmeravaju prema uspravnom pravcu, a zatim se privezuju za dvostruke žice ili se provlače između njih.

U četvrtoj godini, lastari na položenom delu, kojih obično ima između tri i četiri, orezuju se na kratke kondire, sa po dva okca. Poslednji lastar, koji se ostavlja za produžetak kraka, orezuje se na 50 do 60 cm. Na prethodnom kondiru, najniži lastar se ponovo orezuje na kondir, dok se svi drugi lastari uklanjaju. Kada nastupi period lastarenja u četvrtoj godini, sa donje strane produžetka uklone se mladari, dok se sa gornje strane vrši proređivanje.

Održavanje i rezidba vinove loze

U proleće pete godine, poslednji lastari koji su preostali na kondirima iz prethodne godine orezuju se na kondire sa dva-tri okca, čime se postiže postavljanje rodnih čvorova na vinovoj lozi. Rezidba na ovoj kordunici je jednostavna i efikasna, ali i dalje zahteva pažnju, naročito kada je reč o visini i pravilnoj distribuciji lastara. Međutim, važno je napomenuti da je na ovom uzgojnom obliku opterećenje rodnim okicima ograničeno na najviše 35 okaca, što znači da nije prikladan za sorte sa manjim, slabijim grozdovima. Zato je preporučljivo da se za ovaj oblik biraju sorte koje imaju snažno razvijena rodna okca na niskim, pravim zimskim okcima, dok je grožđe većeg formata.

Preporučeni uslovi za uspešan uzgoj

Medjuredno rastojanje za ovaj oblik vinove loze ne bi trebalo da bude veće od 2,6 metara. Ovakvo rastojanje omogućava veći broj čokota i obezbeđuje zadovoljavajući prinos grožđa, koji je ključan za postizanje visokih kvaliteta vina. Ovaj oblik je naročito pogodovan za vinograde koji se nalaze na ravnim terenima, gde se može efikasno koristiti mehanizacija, jer su uslovi za berbu i obradu vinove loze optimalni.

Prednosti roajatske kordunice za sorte krupnog grozda

Jedna od glavnih prednosti roajatske kordunice je njena efikasnost u korišćenju prostora u vinogradu, što omogućava veću gustinu sadnje i bolje iskorišćavanje zemljišta. Ovo je posebno važno za vinogradare koji žele da povećaju proizvodnju bez potrebe za širenjem površina. Takođe, ovakva kordunica pruža dobar uvid u prinos i omogućava lakšu kontrolu kvaliteta grožđa tokom vegetacije, čime se poboljšava ukupna efikasnost proizvodnje.

Zaključak

Roajatska kordunica za sorte krupnog grozda predstavlja optimalan izbor za vinogradare koji žele da postignu visoke prinose i dobar kvalitet grožđa. Ovaj oblik omogućava jednostavno upravljanje vinovom lozom, a pravilna rezidba i forma stabila osiguravaju da se biljke pravilno razvijaju i daju visoke prinose. Međutim, važno je pažljivo odabrati sorte vinove loze koje najbolje odgovaraju ovom uzgojnom obliku, kako bi se postigao željeni rezultat. S obzirom na sve prednosti ovog oblika, može se reći da je roajatska kordunica za sorte krupnog grozda jedan od najefikasnijih i najkorisnijih uzgojnih oblika u modernom vinogradarstvu.

Prekračivanje lastara i zaperaka vinove loze je jedna od ključnih agrotehničkih mera koja se primenjuje u vinogradarstvu. Ove mere nisu samo važne za oblikovanje biljke, već i za poboljšanje prinosa grožđa. Iako mlado, nerazvijeno lišće proizvodi određenu količinu hranjivih materija, u početnim fazama rasta, ono troši mnogo više energije nego što je u stanju da proizvede. Zbog toga, vrhovi zelenih lastara, iako vitalni za rast, ponašaju se parazitski prema stablu vinove loze, trošeći resurse potrebne za formiranje grozdova i cvasti.

Prekračivanje lastara može znatno doprineti usmeravanju hranjivih materija u željene delove vinove loze – grozdove, bobice i druge rodne elemente, čime se povećava kvalitet i količina prinosa. Kada se lastari pravilno prekrate, energija koja bi bila potrošena za njihov rast, usmerava se ka plodovima, što omogućava bolji razvoj grožđa.

Pinsiranje glavnih lastara

Pinsiranje lastara je proces koji obuhvata odstranjivanje višak zelenih delova lastara kako bi se poboljšao prinos grožđa. Ova operacija se obavlja pre cvetanja vinove loze, obično 10-20 dana pre cvetanja, i to iz dva razloga. Prvi razlog za pinsiranje je da bi se eliminisali slabo rodni ili nerodni lastari, čime se stimulira razvoj novih rodnih grana koje mogu doneti dodatni rod. Drugi razlog je sprečavanje prekomernog rasta bujnih sorti vinove loze koje su sklone prekomernom vegetativnom rastu, što može dovesti do opadanja kvaliteta plodova.

Pinsiranjem se obezbeđuje da na svakom lastaru ostane najmanje osam listova, dok se višak listova i nerazvijeni delovi odstranjuju. Ovaj proces ne samo da pomaže u održavanju boljih prinosa, već i utiče na veću krupnoću bobica i bolje formiranje grožđa. Kod nekih sorti vinove loze, kao što su „madlen anzevin“, „blatina“ i „rozaklija“, pinsiranje može značajno doprineti većem broju cvetova koji se oplođuju, a samim tim i većem broju bobica koje se formiraju na grožđu.

Zalamanje glavnih lastara

Zalamanje lastara je još jedna važna agrotehnička mera koja se koristi u vinogradarstvu. Ova operacija podrazumeva uklanjanje suvišnih listova sa lastara kako bi se poboljšala cirkulacija svetlosti i vazduha kroz vinovu lozu, čime se smanjuje rizik od bolesti i povećava efikasnost fotosinteze. Takođe, zalamanje pomaže da se usmere hranjive materije u grožđe, a ne u prekomerni rast lišća.

Zalamanje se obavlja kada lastari pređu visinu kolja ili najvišu žicu na spaliru, a u zavisnosti od ekoloških uslova i tipa vinograda, na lastaru se ostavlja od 10 do 16 listova. Suviše nisko zalamanje može nepovoljno uticati na kvalitet grožđa, smanjujući snagu rasta same loze i ugrožavajući njenu plodnost. Zbog toga je važno pravilno odrediti visinu na kojoj se lastari zalamaju, kako bi se postigao optimalan balans između vegetativnog rasta i plodonošenja.

U našim uslovima, najčešće se zalamanje obavlja u julu, dok je za sorte grožđa koje se koriste za vino, poželjno da se zalamanje obavi nešto kasnije, početkom avgusta, kako bi se povećao udeo šećera u grožđu. Ranije zalamanje daje bolji rezultat za stolne sorte, dok vinske sorte imaju koristi od kasnijeg zalamanja, jer im to omogućava veću koncentraciju šećera.

Značaj ove agrotehničke mere za vinogradarstvo

Prekračivanje lastara i zaperaka u vinogradarstvu je neizostavan proces koji doprinosi većem kvalitetu i količini prinosa grožđa. Ove agrotehničke mere ne samo da pomažu vinogradarima da bolje kontrolišu rast i razvoj svojih vinograda, već i da optimizuju upotrebu hranjivih materija, čime se postiže bolji kvalitet grožđa i veći prinosi.

Ove tehnike oblikovanja vinove loze omogućavaju da vinogradar koristi resurse na najefikasniji način, smanjujući nepotrebne troškove i povećavajući ukupnu profitabilnost vinogradarske proizvodnje. S obzirom na sve veće zahteve tržišta za kvalitetnim vinom i grožđem, ove operacije su postale ključni faktori koji odlučuju o uspehu svakog vinogradara.

Vinogradari koji primenjuju ove mere obavezno prate stanje svojih vinograda tokom godine i prilagođavaju tehnike prema specifičnostima svakog vinograda. Rezultati su obično vrlo pozitivni – vinova loza je zdravija, plodovi su krupniji, a grožđe sazreva u optimalnim uslovima, čime se postiže visoka kvaliteta vina.

Zaključak

Prekračivanje lastara i zaperaka vinove loze jeste proces koji vinogradari koriste kako bi poboljšali prinos grožđa i kvalitet svojih plodova. Ove agrotehničke mere, kao što su pinsiranje i zalamanje, pomažu u kontroli rasta loze, omogućavaju veću efikasnost fotosinteze i veći broj rodnih grana. Kada se primene pravilno, one mogu značajno doprineti uspehu svakog vinogradara i unapređenju vinogradarske proizvodnje.

Mozerova kordunica predstavlja specifičan oblik uzgoja vinove loze, koji je vrlo popularan u vinogradarstvu širom sveta, a koristi se i kod nas. Ovaj uzgojni oblik omogućava vrlo efikasnu organizaciju vinograda, a s obzirom na to da zahteva primenu kratke ili mešovite rezidbe, on je vrlo praktičan za brojne vinske sorte koje se gaje u našem podneblju.

U prvoj godini nakon sadnje, od vinove loze se ne očekuje previše – u ovoj fazi se biljke tek adaptiraju na novo okruženje, a važno je posvetiti se pravilnom nicanju i osnovnoj negi. U drugoj godini, kada loza dostigne dovoljnu visinu, odgaja se po dva lastara, što je ključna faza u razvoju mladih biljaka. Tokom treće godine, usmerava se rast loze, pri čemu se jači lastar prekrati do visine stabla, odnosno do prve žice. Slabiji lastar orezuje se na rezervni kondir sa dva okca. Važno je naglasiti da se svi nepotrebni mladari uklanjaju kako bi se loza koncentrisala na razvoj dva-tri ključna lastara koji će postati temelj budućeg roda.

Tokom treće godine, lastari se vode uspravno, vezujući ih za drugu žicu ili povlačeći ih između dve žice, ako to uslovi dozvoljavaju. Ovaj oblik uzgoja omogućava maksimalnu efikasnost u iskoristavanju prostora, jer se vinova loza razvija vertikalno, a samim tim se bolje koristi svetlost, a i rad u vinogradu postaje lakši. Takođe, olakšava se primena savremene mehanizacije koja je vrlo važna za održavanje vinograda i obavljanje poslova u svim fazama proizvodnje.

Proleće četvrte godine donosi dalji korak u oblikovanju vinove loze. Dva lastara, koja se nalaze sa suprotnih strana, prekrate se na dužinu od 50 do 60 cm i horizontalno se privezuju za žicu. Ovi lastari postaju temelj budućih krakova, koji će u narednim godinama nositi grožđe. Obrazac koji se koristi za oblikovanje ovog uzgojnog oblika sličan je onom koji se koristi u roajatnoj kordunici, pri čemu se poseban akcenat stavlja na pravilnu distribuciju hranljivih materija i svetlosti.

Mozerova kordunica je u velikoj meri zasnovana na dugoročnoj efikasnosti, jer omogućava optimalnu proizvodnju grožđa i održavanje vinograda. Ovaj uzgojni oblik je naročito pogodan za vinske sorte koje na kratkim i dugim kondirima, uz pomoć kratkih lukova, mogu da daju odgovarajući prinos grožđa. Osim toga, koristi se i kada je međuredno rastojanje u vinogradu veće od 2,5 metra. Ovaj oblik omogućava da vinova loza ima dovoljno prostora za razvoj, što je ključno za postizanje dobrih rezultata u proizvodnji grožđa.

Sa druge strane, moramo biti svesni i nedostataka ovog oblika uzgoja. Naime, kod Mozerove kordunice, oblikovanje stabla zahteva visok nivo stručnosti, jer bilo kakva greška u postupku može dovesti do problema u narednim godinama. Osim toga, neophodno je konstantno pratiti rast i razvoj biljaka, jer to direktno utiče na kvalitet grožđa.

S obzirom na sve ove prednosti i mane, Mozerova kordunica je i dalje vrlo popularna među vinogradarima, koji je koriste u savremenim vinogradima. Ovaj uzgojni oblik je prepoznatljiv zbog svoje efikasnosti, ali i zato što omogućava optimalnu iskorišćenost prostora, što je ključno u velikim vinogradima. Ukoliko se pravilno primeni, može doneti izuzetne rezultate u proizvodnji vina.

Silvozova kordunica

S druge strane, silvozova kordunica je uzgojni oblik koji može biti jednokraka ili dvokraka. Lukovi u ovom obliku su savijeni nadole i privezani za žicu ispod samih krakova. Visina stabla je obično između 1 i 1,3 metra, a oblikovanje cokota sličan je onom koji se koristi u roajatnoj ili visokoj dvokrakoj Mozerovoj kordunici. Ovaj oblik je naročito zastupljen u savremenim vinogradima u kojima je međuredno rastojanje veće od 2,5 metra. Savijanjem lukova smanjuje se bujnost lastara, a plodnost se povećava. Međutim, ovaj oblik ima i svoje nedostatke, jer može doći do lomova u lukovima usled naglog savijanja, što ometa kretanje sokova u biljci.

Vinogradarstvo je jedna od najvažnijih grana poljoprivrede, koja ima veliki uticaj na ekonomiju i životnu sredinu. U našim uslovima, vinogradarstvo nije samo proizvodnja grožđa i vina, već i način da se efikasno iskoriste određeni tipovi zemljišta i terena koji nisu pogodnu za gajenje drugih kulturnih biljaka. Prema tome, vinogradarstvo pruža velike mogućnosti za poljoprivrednu proizvodnju na brdovitim područjima, peskovitim zemljištima i drugim tipovima terena koji se ne mogu koristiti za intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju.

Zahvaljujući specifičnostima tla i klime, vinova loza se uspešno gaji na terenu gde druge kulture ne mogu da se razvijaju. Ova činjenica omogućava mnogim regionima, koji su ranije bili ekonomski neaktivni, da postanu ekonomski vitalni. U mnogim delovima sveta, vinogradarstvo je postalo ključni faktor za revitalizaciju sela, poboljšanje zapošljavanja i povećanje standarda života.

Proizvod vinove loze, grožđe, zauzima vrlo važnu poziciju u ishrani ljudi, jer je izuzetno hranljiv i ima lekovita svojstva. S obzirom na bogatstvo vitamina, minerala i antioksidanata koje grožđe sadrži, ono je postalo neizostavan deo zdrave ishrane. Pored toga, grožđe je osnova za proizvodnju vina, koje se u mnogim zemljama, pa tako i u našoj, smatra važnim proizvodom na tržištu.

Vino, koje se pravi od grožđa, ima višestruku upotrebu, kako u domaćinstvima, tako i u trgovini. Kao jedan od najvažnijih artikala izvoza, vino ima značajnu ulogu u ekonomiji, jer doprinosi platnom bilansu zemlje. U poslednjim godinama, rastući trend proizvodnje visokokvalitetnih vina sve više doprinosi povećanju izvoza, čime se otvaraju nova tržišta i stvara dodatna vrednost za proizvođače.

Pored vina, od grožđa se prerađuju i mnoge druge supstance, poput grožđanog soka, sušenog grožđa, vinskog octa i drugih proizvoda. Sve ove prerađevine čine vinogradarstvo ključnim sektorom u poljoprivredi, jer omogućavaju široku paletu proizvoda koji su u velikoj potražnji na tržištu.

Sa svim ovim u vidu, potrebno je da vinogradarstvu u narednom periodu bude posvećena veća pažnja. Proizvodnja grožđa i vina nije samo važna za ekonomiju, već i za očuvanje tradicije i kulturnog identiteta mnogih regiona. Da bi vinogradarstvo imalo uspeha, potrebno je ulagati u modernizaciju vinogradarskih tehnika, primenu savremenih tehnologija i obezbeđivanje potrebnih resursa za kvalitetnu proizvodnju.

Takođe, nije dovoljno samo ulagati u materijalna sredstva, već je jednako važna edukacija i stručno usavršavanje vinogradara. Stručna znanja, pažljiv odabir sorti vinove loze, pravilna gajenja i primena adekvatnih metoda zaštite vinograda od bolesti i štetočina, ključni su faktori koji će omogućiti održivost i konkurentnost vinogradarstva. Dobro obučeni vinogradari, koji imaju savremena znanja i pristupe, mogu značajno doprineti većim prinosima i kvalitetnijem grožđu, što će direktno uticati na kvalitet vina.

U zaključku, vinogradarstvo je mnogo više od same proizvodnje grožđa. To je industrija koja ima potencijal da doprinese održivom razvoju ruralnih područja, unapredi ekonomsku situaciju i poveća konkurentnost na međunarodnom tržištu. Sa odgovarajućim ulaganjima u edukaciju, tehnologiju i promociju, vinogradarstvo može postati još važniji sektor u poljoprivredi, koji će, osim ekonomske dobiti, doprineti i očuvanju naše tradicije i kulturnog nasleđa.

Vinova loza se gaji na različite načine, a raznovrsni uzgojni oblici omogućavaju vinogradarima da prilagode proizvodnju specifičnim klimatskim, zemljinskim i agrotehničkim uslovima. Jedna od ključnih odlika svakog uzgojnog oblika vinove loze je visina stabla, pa se prema tom kriterijumu loza može deliti na niske, srednje visoke i visoke uzgojne oblike. U poslednjim decenijama, visoki i srednje visoki uzgojni oblici postaju sve popularniji, s obzirom na prednosti koje donose u pogledu prinosa i kvaliteta plodova.

Različiti uzgojni oblici loze

Visoki sistemi uzgoja vinove loze postaju sve češće primenjivani, i to ne samo u industrijskim vinogradima, već i na manjim privatnim parcelama. U zavisnosti od klimatskih uslova i tipa tla, vinogradari u našoj zemlji koriste razne uzgojne oblike, među kojima su:

• Roajatska kordunica
• Mozerova kordunica
• Silvo
• Skljar
• Pergola
• Višespratne kordunice

Svi ovi oblici imaju svoje specifične karakteristike, a mnogi od njih su prošli kroz razne modifikacije kako bi se prilagodili lokalnim uslovima i potrebama vinogradara.

Zimska zaštita vinove loze

Jedan od ključnih izazova u gajenju vinove loze na visokim sistemima je zaštita od mraza. U područjima sa hladnijim zimama, cokoti visoko gajene loze mogu biti izloženi velikim hladnoćama, što može ugroziti njihov opstanak. Da bi se to sprečilo, u severnijim krajevima vinogradari koriste različite zaštite. Na primer, kondir, koji se ostavlja pri dnu cokota, može se koristiti za zaštitu u jesen, pre nego što dođe zima. Kada dođe do izmrzavanja kordunica ili stabla, kondir može poslužiti kao zamena za oštećene delove loze.

Vinova loza je biljka koja je generalno otporna na mraz. Zrela jednogodišnja loza može podneti temperature do -25°C, a zimska okca do -16°C. Ipak, najveći rizik za lozu predstavlja proleće, kada nabubreli pupoljci lako stradaju pri temperaturama ispod -4°C, dok mladi lastari mogu da stradaju već pri -2,5°C.

Pergole

Jedan od najpoznatijih visokih uzgojnih oblika vinove loze je pergola. Ovaj sistem je vrlo popularan u vinogradima južnih zemalja, poput Italije, Makedonije i Hercegovine. Pergola je specifična po tome što se vinova loza gaji na visokom stablu, koje se na određenoj visini grana u dva, tri ili više krakova, koji služe za prihvatanje lastara. Pergole mogu imati brojne modifikacije u zavisnosti od sorte loze i lokalnih uslova.

Jedan od popularnijih tipova pergola je kalifornijska pergola, koja se formira tokom nekoliko godina. Prva godina je posvećena razvoju jednog lastara, dok se u drugoj i trećoj godini proširuju i razvijaju grane, sve do visine krova pergole. U trećoj godini, kada grane dosegnu visinu od 130–140 cm, na stablu se pričvršćuje prečka koja drži mrežu žica. Na toj visini počinju da se razvijaju lastari, a kasnije, tokom četvrte i pete godine, od prošlogodišnjih kondira formiraju se novi lastari, čime se stvara osnovna struktura pergole.

Pergola tendona je specifičan oblik pergole koji je popularan u južnoj Italiji. Ovaj sistem koristi mrežu žica koja je razapeta u kvadratnom obliku, a cokoti su postavljeni na razmaku od 2,5 do 4 metra. Prednost ovog sistema je u tome što omogućava mehanizovanu obradu zemlje ispod krova pergole, dok to nije moguće u klasičnom spalirnom sistemu. Visina stabla u pergoli tendoni je obično između 1,8 i 2,3 metra.

Višespratne kordunice

Višespratne kordunice su uzgojni oblik loze koji postaje sve popularniji, kako na velikim plantažama, tako i na manjim okućnicama. Ovaj oblik zahteva nešto više rada, ali u velikoj meri nagrađuje vinogradare visokim prinosima. Višespratne kordunice mogu biti dvospratne ili trospratne, dok se vertikalna višespratna tomrijska kordunica posebno često koristi uz zidove ili ograde.

Ovaj tip kordunice nudi veliku fleksibilnost u rezidbi, jer se za svaku spratnu zonu može primeniti odgovarajuća rezidba, u zavisnosti od sorte. Na rodnim cokotima može se koristiti kratka, mešovita ili duga rezidba, kako bi se postigao željeni prinos. Višespratne kordunice omogućavaju maksimalno iskorišćavanje prostora, čime se povećava broj plodova po kvadratnom metru, što je posebno korisno na plantažama.

Zaključak

Visoki uzgojni oblici vinove loze, kao što su pergole i višespratne kordunice, postaju sve popularniji jer omogućavaju vinogradarima da bolje iskoriste prostor i povećaju prinos grožđa. Iako ovi sistemi zahtevaju više rada i pažnje, oni mogu doneti značajne prednosti, uključujući veću efikasnost pri obradi vinograda i bolji kvalitet plodova. S obzirom na prednosti u pogledu prinosa i zaštite od bolesti, ovi uzgojni oblici sigurno će imati sve veće značenje u modernoj vinogradarskoj proizvodnji.

Kalemljenje vinove loze je proces koji se koristi za poboljšanje kvaliteta vinove loze, kao i za povećanje otpornosti na bolesti i klimatske uslove. Ovaj postupak se često primenjuje kako bi se proizvele nove loze koje su genetski superiorne, što znači da mogu davati bolje grožđe i imati veći prinos. Kalemljenje omogućava spajanje najkvalitetnijih plemki sa otpornim podlogama, stvarajući time vinovu lozu koja je prilagođena različitim uslovima i bolja za proizvodnju vina.

Priprema reznica

Da bi se uspešno kalemila vinova loza, potrebno je imati kvalitetne reznice podloga i plemke. U većim rasadnicima obično postoje maticnjaci loznih podloga i plemki, ali za manje vinogradare, podloge mogu biti nabavljene u rasadnicima, dok plemke mogu biti skinute iz vinograda, pod uslovom da se pridržavate određenih pravila.

Reznice podloga skidaju se od opadanja lista u jesen do početka kretanja sokova u proleće, s izuzetkom perioda zimskih mrazeva. Međutim, najbolje je da reznice skidate ranije, jer se u tom slučaju zadržava više hranjivih materija i vlage, a rizik od izmrzavanja u hladnim zimama je manji. Pri rezidbi, uklanjaju se svi lastari sa cokota, a od reznica se odstranjuju zaperci i rašljike, dok nedozreli vrhovi lastara takođe bivaju uklonjeni.

Pravljenje reznica

Za proizvodnju kvalitetnih reznica, koristi se debljina lastara između 6 i 12 mm. Kada se skine lastar, odbacuje se donji deo koji je deblji od 12 mm, dok se preostali deo lastara seče u reznice dužine od 40 do 45 cm. Na debljem kraju svake reznice ostavlja se deo članka dužine 2-3 cm, ispod najnižeg kolenca.

U nekim slučajevima, umesto standardnog prekracivanja reznica, mogu se čuvati i duži lastari, do 12 cm, koji će se u proleće pre kalemljenja prepoloviti i napraviti tri normalne reznice. Bitno je da temperatura ne bude niža od 6°C, jer u suprotnom dolazi do povećanog gubitka hranjivih materija, što loše utiče na kvalitet reznica.

Proizvodnja plemki

U razvijenim vinogradarskim zemljama, maticnjaci plemki vinove loze se podižu isključivo od klonskog sadnog materijala, koji je selektovan zbog svojih najboljih osobina. U proizvodnji plemki, važno je da se odabiru cokoti sa najboljim osobinama, kao što su visok prinos, kvalitetno grožđe i otpornost na bolesti. Čokoti se pažljivo biraju kako bi se preneli željeni kvalitet i osobine na nove biljke.

Ako nemate maticni vinograd, može se koristiti i proizvodni vinograd, ali tada je potrebno sprovesti selekciju najmanje tri godine pre nego što se skinu plemke. Takođe, trebalo bi da se izbegavaju previše rodni čokoti jer oni mogu proizvesti lozove sa slabije razvijenim lastarima i nedovoljnim brojem listova, što negativno utiče na kvalitet.

Čuvanje reznica

Pre nego što se reznice skladište, potrebno ih je dezinficirati od raznih gljivica, naročito onih koje izazivaju plesan. Preporučeni preparat za dezinfekciju je „Hinozol“ ili „Solvohin ekstra“ u koncentraciji od 0,5% (pola litre preparata na 100 litara vode). Reznice se moraju držati u rastvoru 12 do 15 sati. Isti rastvor može se koristiti za tri serije reznica, a nakon toga se mora pripremiti nova serija rastvora.

Najbolji način za čuvanje reznica je u vlažnom pesku, koji ne sadrži organske primese, ili u trpovima u podrumima. Na podu treba postaviti sloj peska debljine 20 cm, a zatim poređati reznice, prekrivene slojem peska. Temperatura treba da bude oko 1°C, uz visoku vlažnost vazduha od oko 95%.

Kalemljenje

Kalemljenje vinove loze vrši se u proleće, pre nego što sokovi počnu da teku. Potrebno je odabrati odgovarajući oblik kalema (najčešće je to kalem na jednoj podlozi ili dvostruki kalem) i pridržavati se pravila kako bi došlo do uspešnog spoja između plemke i podloge. Nakon što se plemka i podloga spoje, treba ih zaštititi zavojem i pratiti razvoj, jer je uspeh kalemljenja u velikoj meri zavistan od pravilne nege.

Zaključak

Kalemljenje vinove loze je proces koji zahteva pažnju i preciznost, ali uz pravu pripremu, odabir odgovarajućih podloga i plemki, kao i pravilno čuvanje reznica, možete obezbediti zdrave, plodne i kvalitetne loze koje će dati bogat urod. Pomoću kalemljenja možete ne samo poboljšati kvalitet vinove loze, već i stvoriti otpornije biljke koje će bolje podnositi klimatske i zemljane izazove.

U savremenom vinogradarstvu, kao i u svim drugim poljoprivrednim granama, priroda može biti nepredvidiva. Zimski i prolećni mrazovi često predstavljaju ozbiljan izazov za vinogradare, jer mogu prouzrokovati značajnu štetu na vinovoj lozi, naročito ako su zimski meseci bili hladniji nego obično. Kada se takva šteta dogodi, naročito u vinogradima gde je rezidba obavljena u jesen, može doći do gubitka roda zbog izmrzavanja vinove loze. Međutim, postoji tehnika koja omogućava da se ovaj gubitak nadoknadi i da se iz vinograda dobije prinos i u tim otežanim uslovima – to je grožđe na zapercima.

Zašto grožđe na zapercima?

Kada dođe do izmrzavanja vinove loze, gubitak roda može biti dramatičan, ali vinogradari često mogu da se oslanjaju na zaperke – mlade izboje koji se razvijaju na jalovkama. Ove mladice se obično uklanjaju tokom vegetacije, ali u slučaju da dođe do izmrzavanja, one postaju ključne za obnavljanje vinograda i povratak proizvodnje.

Naime, jalovci su uobičajeno sterilni izboji koji ne donose rod, ali ako se pravilno tretiraju, mogu postati rodan deo loze. To se postiže jednostavnom tehnikom – zalomljivanjem mladica iznad 7-8 lista, računajući od osnove. Ovim zahvatom izaziva se pojava novih zaperaka, koji, iako kasne u odnosu na glavne lastare, mogu doneti prinos u istoj vegetaciji.

Kako funkcioniše proces?

Jedan od izazova kod ovog načina uzgoja je kasniji razvoj zaperaka u odnosu na glavne rodne lastare. Zaperci, dakle, ne donose cvasti odmah, već kasnije tokom sezone, što znači da će grožđe sa zaperaka sazreti nešto kasnije nego ostatak roda. To obično znači da će grožđe sa zapercima sazreti desetak dana nakon uobičajenog roda, što može biti problem u nekim slučajevima, ali i prednost ako vremenski uslovi dozvoljavaju.

Zaperci koji se formiraju od mladih lastara postaju potencijalno rodan deo loze, ali su od drugih grožđa različiti po tome što je njihovo sazrevanje kasnije i ponekad imaju niži sadržaj šećera i nešto viši nivo kiselina. Ipak, grožđe sa prekrčenih jalovaka obično ima upotrebnu vrednost, posebno ako je dobro sazrelo. Kvalitet takvog grožđa može biti vrlo dobar, naročito kod sorti koje ranije sazrevaju.

Prednosti i mane grožđa sa zapercima

Grožđe sa zapercima je veoma korisno u godinama kada zimski i prolećni mrazovi prouzrokuju značajnu štetu u vinogradima. Zaperci omogućavaju vinogradaru da nadoknadi gubitak roda, što je izuzetno važno za ekonomsku održivost vinogradarske proizvodnje. Ova metoda se pokazala naročito korisnom u situacijama kada je ravnoteža između nadzemnog i podzemnog dela loze poremećena usled nepovoljnih vremenskih uslova. Korišćenjem zaperaka, vinogradari mogu osigurati dopunski rod i smanjiti gubitke.

Međutim, da bi ova tehnika dala pozitivne rezultate, važno je zalomiti jalovke pre nego što se pojave zaperci. U suprotnom, neće doći do željenog efekta i nećemo dobiti rod na tim mladicama. Iako se ovo može činiti jednostavnom praksom, ključno je obratiti pažnju na taj vremenski okvir, kako bi zaperci uopšte postali rodni.

Kvalitet grožđa sa zapercima

Iako grožđe sa zapercima sazreva kasnije nego standardni rod, ono se često izjednačava po kvalitetu sa grožđem sa glavnih lastara, naročito ako se pravilno neguje. Iako će biti nešto kiselije i imati manji nivo šećera, često može imati vrlo dobru upotrebnu vrednost. To posebno važi za sorte vinove loze koje sazrevaju ranije, jer će u tim slučajevima grožđe sa zapercima dostići optimalnu zrelost.

Grožđe sa zapercima se obično koristi za spravljanje vina, jer često ima karakteristične, ali prijatne arome koje mogu doprineti specifičnosti krajnjeg proizvoda. Iako se ne smatra premium grožđem, ono svakako doprinosi kvalitetnom i stabilnom prinosu.

Zaključak

Tehnika gajenja grožđa na zapercima može biti izuzetno korisna u godinama kada su mrazovi ili druge nepogode uništile veći deo roda. Na ovaj način vinogradar može da nadoknadi gubitak i obezbedi dobar prinos i kvalitet grožđa. Ovaj pristup je naročito koristan za vinogradare koji se suočavaju sa nepredvidivim vremenskim uslovima i koji žele da maksimalno iskoriste resurse koje imaju na raspolaganju.

U svakom slučaju, u vođenju vinograda ključno je da vinogradar prepozna trenutak kada treba da primeni ove tehnike i da bude spreman na prilagođavanje uslovima koji se stalno menjaju. Tehnika grožđa na zapercima je samo jedan od alata u bogatom arsenalu vinogradarskih metoda koje omogućavaju postizanje dobrih i stabilnih rezultata u vinogradima.